Kad bi znale...

Kad bi one znale šta je hidžab,

trčale bi da ga na svoje glave stave.

Da pokriju svoja tijela.

Izmučena

izgladnjivanjem,

utezanjem,

pokazivanjem.

Kad bi samo znale kolika je radost

jutrom, sa Allahovim imenom, pokriti se,

u dunjaluk koraknuti. Zaštićeno.

Pod zaštitom Onog koji čuva.

Kad bi znale šta je milost,

hrlile bi Milostivom.

Kad bi znale šta je duša,

gasile bi njene žeđi.

Potčinile Gospodaru.

Kad bi znale ljepote sabaha i noćnog namaza,

sa sedžde ne bi ustajale.

Kad bi znale Kur'an koliki imetak je.

iz ruku ga svojih ne bi ispuštale.

Kad bi se Allahu pokorile,

svijet bi u rukama svojim držale.

Dunjaluk bi bio samo stanica,

a ne krajnji cilj.

Kad bi znale da je praška samo praška dunjalučka.

Sitna. I bezvrijedna.

Ali Jedinome važna.

Toliko, da odgađa kaznu sve do pokajanja.

Toliko, da čeka da pozvoni na vrata tewbe,

pa da joj otvori vrata Dženneta.

Toliko, da čeka da Njemu, Uzvišenom, na sedždu padne.

A niko osim Njega sedždu ne zaslužuje.