Kad bi one znale šta je
hidžab,
trčale bi da ga na
svoje glave stave.
Da pokriju svoja
tijela.
Izmučena
izgladnjivanjem,
utezanjem,
pokazivanjem.
Kad bi samo znale
kolika je radost
jutrom, sa Allahovim imenom,
pokriti se,
u dunjaluk koraknuti. Zaštićeno.
Pod zaštitom Onog koji
čuva.
Kad bi znale šta je
milost,
hrlile bi Milostivom.
Kad bi znale šta je
duša,
gasile bi njene žeđi.
Potčinile Gospodaru.
Kad bi znale ljepote
sabaha i noćnog namaza,
sa sedžde ne bi
ustajale.
Kad bi znale Kur'an
koliki imetak je.
iz ruku ga svojih
ne bi ispuštale.
Kad bi se Allahu
pokorile,
svijet bi u rukama
svojim držale.
Dunjaluk bi bio samo
stanica,
a ne krajnji cilj.
Kad bi znale da je
praška samo praška dunjalučka.
Sitna. I bezvrijedna.
Ali Jedinome važna.
Toliko, da odgađa kaznu
sve do pokajanja.
Toliko, da čeka da
pozvoni na vrata tewbe,
pa da joj otvori vrata
Dženneta.
Toliko, da čeka da
Njemu, Uzvišenom, na sedždu padne.
A niko osim Njega
sedždu ne zaslužuje.
